Изаберите Паге

У тишини чувају српску Светињу: Манастир Девич у Србици

Окружен заштитним зидом, шумом и околним пољанама испод пута којим се стиже до главне капије светиње – манастир Девич ових октобарских дана, у Србици, данас Скендерају, утонуо у тишину. На вратима обновљеног конака дочекује нас млада монахиња, једна од оних које се у молитвама надају бољим данима, чувајући српску светињу.

Фото: Д.З. / Новости

Одмах позива игуманију, мати Анастасију, са којом се годинама срећемо на овом светом месту где почивају мошти Светог Јоаникија Девичког, по којем је манастир и добио име.

– Не замерите, у нашој светињи обнова и даље траје, увек ваља нешто поправити, средити – говори нам игуманија која је у Девич дошла давне 1968. године, када је имала свега дванаест година.

Из околине Ваљева у централној Србији дошла је у манастир на Косово и Метохију који јој је постао дом. Иако је већи део манастира, порушеног у мартовском погрому 2004. године обновљен, почев од конака, цркве, изграђеног манастирског зида, светињи још доста тога недостаје. Пре свега, кажу нам монахиње, да се у потпуности огради економија надомак манастирског дворишта, јер осим неколико кошница пчела, светиња сада не поседује ништа од некадашњег сточног и пољопривредног фонда.

И АЛБАНЦИ ТРАЖЕ ИСЦЕЉЕЊЕ

Монахиње кажу да су манастир, који поседује исцелитељске моћи, раније често посећивали и Албанци тражећи спас у лечењу, пре свега, психичких болести. Светиња је сада већим делом обновљена, али монахиње жале што не могу да обрађују имање, већ само мали део надомак цркве. Иначе, манастир је до Другог светског рата поседовао половину имовине СПЦ на Косову и Метохији која је већим делом или одузета, или узурпирана.

– То би заиста ваљало, али засад немамо могућности – каже кратко игуманија, додајући да је „све испричано, али да се у њиховим и манастирском животу ништа не мења“.

Неколико монахиња опстаје у изолацији ове шуме где у пречнику од педесетак километара нема Срба. Зато им упркос свему највише недостају верници који светињу походе углавном о већим празницима или поводом храмовне славе. Иако схватамо да им недостају и основне животне намирнице, јер овде немају ни пијаће воде, а извор подно цркве, испод манастирске капије је одавно пресушио, монахиње се не жале. Њихова улога је, поносно говоре, да бораве у светињи, да се посвете молитвама и да чувају мошти светитеља.

Оба пута, и током 1999. године када је манастир опколила маса Албанаца и током 2004. када су конаци срушени, а унутрашњост цркве запаљена, оскрнављена је и плоча испод које се налазе мошти светитеља. Ипак, оне су срећом остале неокрњене – испричала нам је својевремено мати Анастасија, подсетивши нас на 2013. годину када је Републичка дирекција за имовину обезбедила пет милиона динара за изградњу заштитног зида око манастира. Изградњом зида, који се не може прескочити, монахиње се осећају заштићеније. Јер, упркос пункту косовске полиције, који су од војника Кфора преузели надлежност у обезбеђивању светиње, монахиње истичу да на њих не обраћају пажњу, нити се уздају у њихову заштиту. Зато се осим у манастирски зид уздају у неколико паса чувара који у пространом дворишту ове светиње са две капије ослушкују сваки шум и чувају монахиње од нежељених „посетилаца“.

ЕВАКУАЦИЈА, ПА ОБНОВА

Током мартовског погрома светињу је опколило и напало на хиљаде Албанаца. Тада су француски војници Кфора хеликоптером избавили монахиње које су се убрзо вратиле на згариште манастира и уз помоћ Епархије рашко-призренске започеле његову обнову.

Извор: novosti.rs

Оставите одговор

Свети Стефан Дечански

ВИНА „ДУША МЕТОХИЈЕ“

Пратите нас

КЛИК И ГЛЕДАЈ

Русија да се врати

НА КОСОВО И МЕТОХИЈУ!

22. ГОДИНЕ ОКУПАЦИЈЕ

КРШЕЊЕ УСТАВА РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ

ПОСЕТИ ФЕЈСБУК СТРАНИЦУ

Pin It on Pinterest