Изаберите Паге

Радић: Седамнаести март 2004. у Ораховцу (2013)

(Текст је из 2013. године). Од кобног 17. марта 2004. је прошло девет година. За некога су прошле брзо, док су онима који су ударце 17. марта осетили на својој кожи биле дуге јер последице уместо да се бришу постају све јаче. У тих пар дана када су гореле куће, цркве и прогањани и убијани Срби на Косову и Метохији, и у Ораховцу се банда разуларених шиптарских сепаратиста устремила ка горњем, српском делу Ораховца узвикујући:,,УЋК,УЋК!“. Срби, без заштите, без своје војске и полиције, ненаоружани, сабијени у свој савремени гето, уперених погледа ка Небу чекали су чудо које ће их избавити… Другог избора сем чекања нису имали.

Првих десетак кућа (Младена и Тихомира Дедића, Спасе Милићевића, Ангелине Грковић, Станоја Филијовића, и друге..)на разграничењу два дела града су демолиране. Док су се из њих сви укућани повукли код рођака у унутрашњост српског дела, у својој кући су, у нади да их неће дирати, остали Станиша и Радмила Грковић. Док су каменице ударале у прозоре и летеле по соби, група младића је развалила улазна врата на њиховој кући и у трену се нашла пред њима. Као звери су јуришали по собама, разбацивали и ломили намештај . Једна група је напала Станишу, а друга је тражећи новац вукла Радмилу потрбушке низ степениште до првог спрата, ударајући је и газећи по леђима. Из новчаника, који је грчевито стискала у рукама, извукли су јој последњу уштеђевину . У руци једног од њих нашао се тигањ из кухиње и њиме је ударао јадног Станишу, а други је то исто чинио летвом. Крв је шикљала из рана на Станишиној глави, све док од удараца није изгубио свест.

Чудо Божије се десило у трену. На позив са улице, вероватно неког ,, вође“ који је узвикнуо: ,, Бол(доста)!,, банда се, заједно са руљом окупљеном на улици, у трену изгубила низ улицу, одневши са собом документа и новац. КПС полиција која се однекуд појавила је, заједно са комшијама, утрчала у кућу Грковића и пребацила Радмилу и Станишу у кућу њихових комшија стотинак метара удаљену од линије разграничења српског и шиптарског дела града. Докторка Достана Грковић им је пружила прву помоћ, а до болнице у Косовској Митровици су успели да стигну тек кроз две недеље, јер ни КФОР ,, није смео да вози Србе из безбедносних разлога“ . После дугог периода лечења Станиша и Радмила су се вратили у Ораховац, али не у своју кућу (на којој није било ни врата ни прозора) већ у кућу својих пријатеља. Станиши је приликом удараца које су му наносили оштећен бутни живац и није могао нормално да хода, пар ребара му је поломљено, а и жуч је у свој тој гунгули пуко па су га лекари морали оперисати.

Данас, после девет година, ово двоје мученика покушава да води нормалан живот. Али да ли је то могуће? Станиша је 2006.године оболео и од шећерне болести, и без таблета не може. Радмила има проблема са бубрезима и високим притиском који , понекад, ни таблете не могу да снизе. А без лекова за смирење нема сна. Слике те седамнаестомартовске вечери из главе не избијају. А живели су толико година у овом граду и радили у овдашњим фирмама. Станиша је иза себе оставио 26 година радног стажа, а Радмила 23. Од приватизације и продаје својих фирми ништа нису добили. Од минималца који им држава Србија даје једва су могли да преживе. Три године после прогона су били приморани да продају кућу јер у њој од преживљених траума више нису смели да се врате, а и комшилук се раселио.

,,Колика је жртва само била потребна да се та кућа изгради – прича кроз сузе Радмила. И децу смо подизали, и градили. Она много више вреди, али избора нисмо имали. Но, живот тече даље, и носи и нас са собом. Живели смо неко време у кући пријатеља у Ораховцу, а од пре неколико година смо прешли у Велику Хочу где смо у дворишту зетове куће изградили малу кућицу за нас двоје. Уз унуке нам прође време и бар на кратко заборавимо на све што нам се издешавало,,.

Радмила и Станиша су само једна карика у ланцу страдања Срба на Косову и Метохији. У кући Шарића је тог 18. марта превремено рођена девојчица Теодора. После голготског пута у борби за живот, преко призренске болнице, у којој су биле смештене претучене Српкиње из Призрена, до болнице у Скопљу где је у инкубатору добила потребну негу и тежину, после два месеца, Теодора се, са својом мајком Катарином, вратила у Ораховац, где и данас живи и иде у школу.

Од мартовског погрома 2004. године у Ораховцу се много тога променило. Осим куће Грковића друговерим комшијама је продато још десетак кућа у њиховој улици. А у горњем, до 2004. само српском делу Ораховца, углавном на периферним деловима продато је још педесетак кућа, а продаја из месеца у месец добија убрзање, и већ сада више не можемо рећи да је горњи део Ораховца само српски већ ,, мултиетнички“. Стихија која је наочиглед Међународних мировних снага 17. марта 2004. однела многе животе, уништила стотине српских кућа и храмова, је и овде узела данак. Страх од понављања 17-омартовског погрома, чији су актери уместо казне добили награду од међународне заједнице, натерао је многе Србе да се иселе и потраже сигурније сутра у неком другом делу Србије или света. Они јачи су остали ту, везани за родно тло, а шта ће даље бити само Бог зна.

Извор: pravoslavie.ru

Оставите одговор

Свети Стефан Дечански

ВИНА „ДУША МЕТОХИЈЕ“

Пратите нас

КЛИК И ГЛЕДАЈ

Русија да се врати

НА КОСОВО И МЕТОХИЈУ!

22. ГОДИНЕ ОКУПАЦИЈЕ

КРШЕЊЕ УСТАВА РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ

ПОСЕТИ ФЕЈСБУК СТРАНИЦУ

Pin It on Pinterest