Изаберите Паге

Косово је Русија – како да Москва не покопа саму себе на Балкану

Пре извесног времена председник Србије Александар Вучић састао се са посредником Европске уније у преговорима српских власти и косовских сепаратиста Мирославом Лајчаком, после којих је изјавио да Запад од Србије очекује да призна Косово.

Тачније, Београду изгледа више не полази за руком да се „вади“ на полумере које подразумевају фактичку легализацију независности јужне српске покрајине уз одсуство њеног формалног признања. ЕУ и нова америчка администрација очигледно нису одушевљене домишљатошћу српских власти, које су се озбиљно надале да ће за признање Косова добити бар нешто суштинско, макар неколико српских села. Србија треба да призна Косово без било каквих услова. Вучићеве узастопне изјаве о томе да после предаје покрајине „незадовољне треба да остану обе стране“ не изазивају саосећање код америчких и западноевропских партнера српског председника. САД и ЕУ очигледно сматрају да „незадовољним“ треба да остану само Срби и нико више.

То делује сасвим логично ако се узму у обзир убеђења нове америчке администрације. Српске власти су можда и имале неку магловиту шансу да исцењкају нешто од Доналда Трампа, некакве симболичне уступке, али са актуелним домаћином Беле куће тај филм нећемо гледати. За разлику од Трампа, Џозеф Бајден је био директно умешан у НАТО агресију против Југославије, све изјаве новог председника САД о датом питању одају га као упорног (како у таквим случајевима обично кажемо – „зоолошког“) србофоба. Бесмислено је очекивати од њега кораке у сусрет Србима. Уз то актуелне српске власти саме су на Косову предале позицију за позицијом, почев од ликвидације свих органа српске власти и органа безбедности у покрајини, па до пружања сепаратистима потпуне енергетске независности – од недавно електроенергетски систем Косова контролише не Србија, већ Албанија. Гледајући све то, Бриселу и Вашингтону остаје само да појачају притисак, оправдано очекујући од Београда даља попуштања, која треба да резултирају званичним признањем независности јужне покрајине, без чега главни спољнополитички циљ савремене Србије – ступање у ЕУ – неће бити достижан.

Александар Вучић је још 2018. године покушавао да иницира у српском друштву такозвани „унутрашњи дијалог о Косову“ како би убедио Србе да је коначна предаја покрајине неизбежна. Српско друштво, ипак, одбило је да призна ту неизбежност. Прилично је очигледно да званични Београд још није признао Косово пре света зато што је то апсолутно неприхватљиво за већину становника Србије. Уз то пред очима Вучића стоји пример његовог колеге из Црне Горе Мила Ђукановића, који је решио да прогура усвајање крајње скандалозне иницијативе, упркос жељи народа. Ипак, овде постоји још једна компонента и управо она највише интригира.

Разуме се, реч је о ставу Русије. Већ више пута је било примећено да у том ставу постоји извесна двојственост: с једне стране, Москва изјављује да будући споразум о Косову треба да одговара Резолуцији 1244, по којој се покрајина сматра саставним делом Србије, а са друге да ће њој одговарати сваки споразум који буде задовољио српску страну. То допушта тумачење да руководство Русије може да постане саучесник у предаји Косова када се актуелни или будући српски политички режим коначно на то одлучи.

Више пута је било истицано да Вучић стално покушава да створи у јавности осећај да га Владимир Путин непрекидно подржава. Многи српски експерти оправдано сматрају да у будућности председник Србије може тако да покуша да легализује „споразум“ о Косову и Метохији (тачније његово признање), позивајући се на то да је Путин тај „дил“ одобрио. У сваком случају, ако Русија подржи признање независности јужне српске покрајине од стране Београда, Србију, а заједно са њом и читав Балкан, она ће изгубити, ако не заувек, онда за дуги временски период.

Раније сам ја већ писао о томе како ће се учешће Русије у предаји Косова и Метохије одразити на односе српског друштва према њој. Укратко, то ће бити схваћено као грандиозна издаја, после чега ће управо Русија у очима Срба постати главни кривац за оно што се десило, а не реални модератори тих процеса као што су САД, Британија и ЕУ. Ипак, желео бих да скренем пажњу на још један аспект који је, рекло би се, очигледан, али без обзира на то, незаслужено се игнорише.

Статус Косова је једино што још држи Русију на Балкану. Поред непризнања независности Косова и дипломатске помоћи која се тим поводом Србији пружа, Русија у региону нема више никакве полуге и инструменте утицаја. Она нема могућности да води економску експанзију. Она нема средстава да делује на расположење друштва, она иста која се у данашње време обично називају „мека сила“. Она нема довољног политичког ауторитета и не може да пројектује у региону војну моћ. По свим тим параметрима она сада не само да бесконачно заостаје за западним земљама и Турској – чак је далека Кина претиче по низу кључних параметара. Ипак на парадоксални начин управо став Русије везан за доследну подршку територијалној целовитости Србије нивелише све дугогодишње напоре Запада да коначно потчини Балкан. Вашингтон, Лондон, Берлин и Брисел са свом њиховом економском и војном силом, са бројним и утицајним невладиним организацијама није у стању да истисне из региона много слабију Русију и немоћан је у својој тежњи на преформатира српску свест, да претвори у тај братски за Русе народ у друге Бугаре или у још једне „Милогорце“.

Управо Русија, а не српска власт, смета „светској заједници“ да коначно легализује резултате крваве кланице коју су Снаге Добра приредиле у Југославији пре више од двадесет година. И ако Русија одбаци тај свој једини адут, она ће истог тренутка престати да буде на Балкану потребна било коме за било шта. Нестаће и најмања потреба за њом, она ће једноставно нестати.

И што је најважније, овде треба схватити да ће у ПРИНЦИПУ СВАКИ договор о статусу покрајине који може да склопи савремени Београд са савременом Приштином имати фаталне последице по руске позиције. Чак ако замислимо да ће се Запад одједном смиловати несрећној Србији (то се неће десити, али нико нам не брани да маштамо) и почне да сипа дарове, све до „разграничења“ покрајине са српски и албански део, за Русију ће и то бити крах. Ако она не „држи“ Косово, она у региону неће бити потребна никоме и ни за шта. У том сценарију њој једноставно неће преостати ни једна улога. Текући статус Косова и Метохије је једино што заиста зауставља Србију на путу интеграције у ЕУ (и неминовног ступања у НАТО). После тога биће уништен последњи бастион српства у региону – Република Српска, и унитарна Босна и Херцеговина ће се такође наћи у Северноатлантској алијанси.

Традиционално српско русофилство које се обично сматра активом Москве, такође ће на томе нестати. Срби заиста воле Русију, мада воле је они не као нешто апстрактно. Они њу виде као последњу наду, као последње упориште које стоји на путу неумољиве машине која носи Србији коначно распарчавање и поробљавање. И ако сама Русија добровољно одустане од те улоге, она ће одмах постати Главни Издајник и медији под контролом Запада одмах ће још помоћи да се она утврди у новој улози. Ти исти који данас тако ватрено подржавају „независно Косово“. И они ће врло убедљиво приказивати НАТО као једину гаранцију да неће доћи до даљег распада земље, када после Косова и Метохије на дневни ред стигне питање Прешева, Санџака, Војводине…

На шта у тој ситуацији може да се ослони Москва? На српску нафтну индустрију у којој она држи контролни пакет акција? На присуство њеног бизниса у региону? У том погледу можемо узети за пример Белорусију, где Гаспром поседује локални систем за транспорт гаса. Да ли то много помаже Русији да брани своје националне интересе пред Лукашенком? Руске сировинске компаније и банке раде у свим околним земљама, и чини се да оне пре лобирају за пост совјетске земље у Русији, а не обрнуто.

Да, не може се негирати извесна рационалност оне тачке гледишта према којој одбацивање косовског баласта и хитна евроинтеграција могу одговарати прагматичним интересима Србије. То може да проузрокује побољшање економске ситуације, да привуче инвестиције, људи ће добити европске пасоше и у напаћеној балканској земљи коначно ће завладати свеопшти рај. Ипак, ја нисам Србин, већ Рус, и зато цинично полазим од интереса Русије, којој боравак Србије у европском рају није потребан ни у каквом облику. И за одбрану тих интереса, Москви је тренутно потребно само једно – да се не упушта ни у какве нове дилове, „договоре“ и „компромисе“ за Косово – чак ни у оне који „потпуно одговарају српској страни“. Сваки „компромис“ о којем толико воли да говори званични Београд, анулираће последње трагове руског присуства у региону. Став Русије (не декларативни, него реални) треба да буде крајње једноставан: независност Косова не признавати ни под каквим околностима, све покушаје ступања сепаратистичке творевине у УН или друге међународне организације у којима Москва има право вета блокирати без поговора, независно од тога како се према томе односи актуелно српско руководство.

Ни Србији, ни Русији тренутно није неопходно „хитно регулисање косовског конфликта“, упркос непрекидним мантрама „светске заједнице“. Не треба ништа регулисати, треба просто чврсто стајати на својим позицијама. Да, притисак на Александра Вучића ће јачати, али дугорочни руски и српски интереси су важнији од проблема једног председника, чија каријера може да се заврши кроз годину дана. Русија треба да спречава све покушаје легализације независности Косова на међународном нивоу, Србија треба да буде упорна и да јача своје оружане снаге, истовремено радећи на томе да њена армија и специјалне службе изађу ван контроле НАТО-а и западних обавештајних служби. А даље да чека. За сада да чека. И успеће у свему.

Превод са руског: Татјана Стојановић

Извор: ИА РЕГНУМ

Оставите одговор

Свети Стефан Дечански

ВИНА „ДУША МЕТОХИЈЕ“

Пратите нас

КЛИК И ГЛЕДАЈ

Русија да се врати

НА КОСОВО И МЕТОХИЈУ!

22. ГОДИНЕ ОКУПАЦИЈЕ

КРШЕЊЕ УСТАВА РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ

ПОСЕТИ ФЕЈСБУК СТРАНИЦУ

Pin It on Pinterest