Изаберите Паге

Душко Челић: Мартовски погром

Реч ”погром” је староруског порекла и могла би се буквално превести као: пустошење, разарање, уништавање. У политичкој терминологији израз погром означава напад гомиле, руље, одобрен изричито или прећутно од власти а усмерен на пустошење, разарање или уништавање неке нациналне, верске или расне групе или мањине и њене имовине.

Душко Челић / Фото: Курир

Ових се дана навршава седамнаест година од албанског мартовског погрома, који се над Србима на Косову и Метохији одиграо пред очима и уз благослов власти албанских побуњеника али и моћног западног света. Увек ме наново обузме немир тих мартовских дана. Као да поново преживљавам ужасна сазнања да су под терором албанских варвара изгоњени преостали Срби из Приштине, Обилића, Косова Поља, Урошевца, Гњилана, Призрена, Ђаковице… Као да су ми опет пред очима пламене слике Девича, Богородице Љевишке, Светих Архангела, Призренске богословије…

Као да још једном преживљавам паљење православног храма Светог Николе у Приштини, у коме су црпли духовну снагу и свету тајну крштења примили моји преци, ја, син ми Лазар, моји ближњи, знани и незнани суграђани. Судбина јединог преосталог православног храма у Приштини слика је и прилика свеопштег страдања српског народа и његове духовне и цивилизацијске оставштине на Косову и Метохији. Подигнута 1830. године, на темељима истоименог манастира уписаног у турским пописима из 1544. године, захваљујући обреновићевском довијању и огромним напорима угледних Приштеваца да од султана издејствују дозволу, ова скромна правоугаона базилика, тек изнутра стубовима разуђена на три брода, није смела у то време имати ни звоник, он је тек накнадно дограђен. Ипак, и у тој неугледности, црква је некако надрасла саму себе, захваљујући доминантном положају у историјском језгру града али и духовној топлини коју је, насупрот грађевинској скромности, некако раскошно зрачила. У тешкој и дугој окупацији, она је била духовно уточиште и жилиште православних Приштеваца. Остала је то и након масовног егзодуса Срба јуна 1999. године, све до мартовског погрома.

Са сетом се сећам мојих одлазака у Цркву и благих и скромних светоникољских духовника, оца Мирослава и Трајана… Кроз маглу детињства памтим и старину – оца Трајка, породичног пароха из оних ”вунених времена”. Остаће у неизбрисивом памћењу слика древног иконостаса, кога су у ораховини у нестварно лепом дуборезу, извајали мајстори некада чувене дебарске школе… Питам се како је то ремек-дело људског стваралаштва, призор Христовог распећа, престоних икона, колонаде изрезбарене у пет нивоа у виду нестварне дуборезачке пластике, царске двери и крст прекривен најфинијим златним листићима, могао било кога у људском облику, макар и варварина, изазвати да га у пепелу сагори?

Оно што је за тешке и дуге турске окупације настало захваљујући упорности, оданости и довитљивости наших предака, разорено је у ”миру”, и то, какве ли ироније, у ”миру под покровитељством Уједињених Нација” !?!

Душко Челић, прогнаник из Приштине

Оставите одговор

Свети Стефан Дечански

ВИНА „ДУША МЕТОХИЈЕ“

Пратите нас

КЛИК И ГЛЕДАЈ

Русија да се врати

НА КОСОВО И МЕТОХИЈУ!

22. ГОДИНЕ ОКУПАЦИЈЕ

КРШЕЊЕ УСТАВА РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ

ПОСЕТИ ФЕЈСБУК СТРАНИЦУ

Pin It on Pinterest